Judo – osnove, istorijat i razvoj

Objavljeno: septembar 20, 2009

Istorijat

Judo - history

Judo je osnovan 1882. godine u malom budističkom hramu Eishoji u Japanu.

Jigoro Kano je u svojoj mladosti izučavao razne škole jiu-jitsua,
prvenstveno Tenshin shinyo ryu i Kito ryu jiu jitsu. Jigoro Kano bio je
sitne konstitucije pa je shvatio da samo izuzetnim poznavanjem tehnika
i principa može da pobedi jače i veće protivnike.

Tenshin shino ryu škola bila je poznata po tehnikama poluga i
zahvata te udaraca, dok je Kito ryu jiu jitsu škola bila poznata po
tehnikama bacanja.

Vežbajući Kito ryu jiu jitsu Kano je dostigao vrlo
visok nivo i lider škole Hachinosuke Fukuda dodelio mu je titulu
Menkyo kaidena, naslednika škole.

Na jednom treningu priznao je Kanu
da od sada Kano počinje učiti njega. Interesantno je da je kćer Fukude,
Keiko Fukuda, kasnije postala učenica Kana i da je danas žena sa
najvećim judo zvanjem, 9. Dan i živi i aktivno trenira u Americi.

Judo - povijest

Jigoro
Kano bio je vizionar i osetio je da su borilačke veštine na zalasku
popularnosti ponajviše zbog lošeg pristupa na treninzima pa je tako
došao na ideju da napravi transformaciju i promeni cilj koji je tada
bio prvenstveno povređivanje i ubijanje protivnika u jedan puno
plemenitiji aspekt koji borilačke veštine imaju. Tako je stvorio
Kodokan judo, školu koja je u svom početku okupila 9 učenika koji su u
malom budističkom hramu počeli da vežbaju judo na 12 tatami strunjača.

U početku su svi osporavali vrednost judoa jer se vežbanje izodilo
sa manjim brojem opasnih tehnika, no dilema je rešena u meču
organizovanom od strane policije koja je bila zainteresovana za
uvođenje jednog sistema za obuku policajaca.

Meč je održan u 15 borbi
između predstavnika nekoliko škola jiiu-jitsua i Kodokan juda. Trinaest borbi
dobili su borci Kodokana, a dva su meča proglašena nerešenim. Od tada
judo se uvodi u sve institucije, vojsku, policiju, škole i
univerzitete.

Judo

Razlog
efikasnosti judoa prvenstveno je u uvođenju randorija (slobodnog napada
i obrane) koji je postao mesto gde se sva naučena tehnika pokušava
izvesti u uslovima najbližim slobodnoj borbi. Tako je u randoriju čitav
niz tehnika doživeo svoju pozitivnu evoluciju. Na zdravim temeljima
koje je postavio, Kano je uspeo da igradi veštinu koja se neprekidno
razvija i koja se nikada nije podelila na stilove, jer pravila i
principi su jasni i sve što može da se primeni lako se uklopilo u judo (puno je tehnika nastalo kasnije, a neke su uvedene i iz srodnih stilova rvanja i samba).

Kano je bio vrlo uticajna osoba, bio je i ministar sporta, te je svojim internacionalnim karakterom uspeo da proširi  judo  po celom
svetu. Slao je  misionare judoa, svoje učenike, u svet. Takođe vrlo je
pozitivno uticao na očuvanje tradicionalnih borilačkih veština jer je
pozivao i sarađivao sa mnogim majstorima kojima je davao mesta u
Kodokanu kako bi podučavali svoju veštinu.

Takođe bitno istaći da je
uspeo da u ideji juda premosti podelu Japana na tradicionalni i moderni, tako što je obnovio školu Buttokukai (škola za izučavanje ratničkih
puteva) i u njoj postavio svoje najbolje učenike. Buttokukai je opstao
do danas iako je nakon drugog svetskog rata spaljen jer je bio škola
koju su svi japanski oficiri i podoficiri morali proći pa su je
amerikanci smatrali izvorom japanskog imperijalizma.

Danas je Buttokukai škola u kojoj po tradicionalnim idejama rade
majstori aikidoa, judoa, karate-doa, kenda i tradicionalnih samurajskih
veština. Jednom godišnje održava se i turnir “crveni i beli” kojim
se “odmeravaju snage” istočnog i zapadnog Japana.

Anton Geesink

Judo je postao olimpijski sport 1964. godine na olimpijadi u Tokiju. U apsolutnoj kategoriji,  na opštu
tragediju japanaca, pobedu je odneo Anton Geesink iz Holandije (video snimak finala možete pogledati ispod).

Nije slučajno izabran Tokio, prestonica zemlje kolevke judo sporta, a
takmičenje je održavano u čast osnivača judoa – Jigoro Kano-a.

Borbe
su održavane u novoizgrađenoj Hali “Nippon Budokan”,  i sadržavale su
tri težinske (laka do 68 kg, srednja do 80 i teška, preko 80 kg), kao i apsolutnu (otvorenu)
kategoriju.

 

 

Jigoro Kano, tvorac judo sporta

 

Kano Jigoro

Jigoro Kano

Profesor Jigoro Kano
(1860.- 1938.god.) je sa 18 godina počeo da se bavi borilačkim
veštinama. No brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da
je fizički bio jako slab i krhko građen. Naime, većina JiuJitsu stilova
je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. 1882. godine. nakon što je
stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti JiuJitsua odlučio je razviti
borilačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede
mnogo veće protivnike.

Sa svojih 9 učenika osnovao je
Kodokan institut i razvijao ono iz čega će nastati Judo (Na japanskom
jeziku Nežni put). Judo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je
policija grada Tokia organizovala turnir “Judo Vs JiuJitsu”. Ukupno se
održalo 15 mečeva, a judo ekipa je ubedljivo pobedila. Judo je ubrzo
postao deo Japanskog školskog obrazovanja, a počeo se širiti i po celom svetu.

Judo je ušao u program
Olimpijskih igara na Igrama u Tokiju 1964. godine, i to samo za
muškarce. Za žene je judo uveden tek na Igrama u Barceloni 1992. godine

 

Oprema

 

Judoke (džudisti) treniraju u specijalnoj vrsti kimona koja se zove Judogi (Gi na japanskom znači – odjeća). Judogi se veže posebnim debelim pojasem koji odgovara judokinom rangu.

 

Tehnike i Pravila

 

Tehnike

Judo borba

Takmičarsk judo se većinom bazira na tehnikama bacanjima (nage-waza), koje se
dele na ručne tehnike (te-waza), bacanja preko kuka (koshi-waza) i
nožne tehnike (ashi-waza). Judo se sastoji i od tehnika u parteru
(katame-waza) koje se dele na držanja (osaekomi-waza), gušenja
(shime-waza) i poluge na rukama (kansetsu-waza).

Parter
je prilično zanemaren u takmičarskom judou jer se, zbog
atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne
napravi značajan napredak. Tehnike judoa se na treningu uče radeći “u
prazno”, s partnerom koji se “pušta” i u laganom sparingu s partnerom
(randori).

Pravila olimpijskog juda

Judo meč se održava na mekanoj podlozi (Tatami – strunjača),
veličine u proseku 15×15 metara. Dva metra sa svake strane čine “sigurnu
zonu”, ograničenu crvenom linijom. Izvan crvene linije nije dozvoljeno
izvoditi bacanja, no ako bacanje započne unutar tatamija, a bačeni takmičar padne unutar sigurne zone, bacanje se smatra valjanim.

U meču se može pobediti:

  1. Bacanjem
  2. U parteru ( gušenjem, polugom i zahvatom držanja-duže od 25 sek. )
  3. Na bodove

Pobeda bacanjem

Ako
protivnika bacimo na leđa s razumnom količinom snage, zaradili smo 10 poena (ippon) i istog trena pobeđujemo. Ako ga bacimo s razumnom
količinom snage, ali bez potpune kontrole bacanja, a protivnik padne
delimično na leđa dobijamo 7 poena (waza-ari).

Za
uspela bacanja koja su ipak bila lošije izvedena i ne zaslužuju ippon
ili waza-ari dodeljuju se niži poeni: Yuko (5 poena) za bacanje na
bok i Koka (3 poena) za bacanje na zadnjicu. Važno je napomenuti da
oni nisu kumulativni, znači njima je nemoguće pobediti, čak i ako ih
tokom borbe zaradite 100. Pobeda se može ostvariti samo istekom
vremena, odnosno pobednik je onaj koji skupi više tzv. “malih” bodova u
toku borbe.

Pobeda u parteru

Ako
ste bacili protivnika nekom tehnikom, no niste zaradili ippon, borbu
možete nastaviti u parteru. Poenta je protivnikova leđa ili barem jedno
rame kontrolirati odnosno prilepiti za tatami i držati ih tako: 25
sekundi (ippon), 20 sekundi (waza-ari), 20 sekundi (Yuko), 15
sekundi (Koka).

Takođe, ako je protivnik ranije
bacanjem zaradio waza-ari i u parteru zadrži protivnika 20 sekundi (i
time zaradi još jedan waza-ari), on pobeđuje. Osim držanjem, u parteru
se može pobediti gušenjem ili polugom na ruci (u tom slučaju se
protivnik izvlači iz zahvata tako da 3 puta tapka po vama ili parteru i
samim time, automatski gubi meč).

Pobeda na bodove

Ako
dođe do toga da niti jedan borac nakon isteka vremena nije zaradio
ippon ili 2 waza-arija, odlučuju bodovi. No kako je već napomenutoYuko
i Koka nisu kumulativni, pa u slučaju da prvi borac ima 5 koki, a drugi
borac ima 1 Yukoo, pobeđuje drugi borac! Isto tako, ako prvi borac ima
4 Yuka, a drugi borac ima 1 waza-ari pobeđuje drugi borac. U slučaju
da oba borca imaju isti broj Yuka i Koki, odlučuju sudije.

 

Ocenjivanje znanja

 

Judoke (džudisti)
su rangirani u skladu sa svojim znanjem i rezultatima postignutim u
borbama. Postoji 6 učeničkih (“Kyu”) i 10 majstorskih (“Dan”) zvanja s
pripadajućim obojanim pojasevima.

Rang Japanski naziv Boja pojasa
6 Kyu rokyu Bijeli pojas
5 Kyu gokyu Žuti pojas
4 Kyu yonkyu Narančasti pojas
3 Kyu sankyu Zeleni pojas
2 Kyu nikyu Plavi pojas
1 Kyu ikkyu Smeđi pojas
1 Dan shodan Crni pojas
2 Dan nidan Crni pojas
3 Dan sandan Crni pojas
4 Dan yodan Crni pojas
5 Dan godan Crni pojas
6 Dan rokudan Crni pojas
7 Dan shichidan Crni pojas
8 Dan hachidan Crni pojas
9. Dan kudan Crveni pojas
10. Dan judan Crveni pojas

Pre nego što je Jigoro Kano stvorio Judo,
učitelji su učenicima izdavali diplome i svitke teksta koji su
svedočili o njihovom napretku. Kano je započeo moderni sistem kada je
1883. dvojici svojih starijih učenika (Shiru Saigou i Tsunejiru Tomiti)
dodelio status shodan. No čak ni tada nije bilo razlike u izgledu
između njih dvojice i ostalih učenika, jer tada Kano još nije bio
izmislio Judogi pa su učenici trenirali u tradicionalnim kimonima.
1907. Kano je predstavio Judogi kakav poznajemo i danas te su se počeli
upotrebljavati pojasevi, za početak samo beli i crni.

Pojasevi
druge boje su došli u upotrebu tek kad se judo počeo praktikovati izvan
Japana. Mikonosuke Kawaishi je počeo podučavati judo u Parizu i uvideo
je da učenici-zapadnjaci brže napreduju kada imaju razne boje pojaseva
kao vizuelni dokaz svoga znanja.

2,022 total views, 2 views today

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *