IN MEMORIAM – VOJKO RADETA (1939.-2012.)

Objavljeno: novembar 27, 2012

 

Obaveštavamo sve sportske prijatelje da je  27. novembra 2012. godine, u 74-oj godini života, umro veliki sportski pregalac i  dugogodišnji predsednik Judo kluba „Cement“-Beočin, VOJKO RADETA

Poštovana porodico Radeta, dragi prijatelji, izviđači, akcijaši, džudisti…

Danas se opraštamo od našeg „čika Voje“ koji je sa nama proveo skoro sve godine od osnivanja judo kluba. Malo je sportskih radnika takve širine i plemenitosti koji utkaju veliki deo svoga života u vaspitanje „tuđe“ dece. Ovo „tuđe“ njemu nikako ne pristaje jer je on naše takmičare, Šeleta, Ziju, Štrpca, Selvera, Komšu, Barića, Agima, Šipoša, Jareta, Karu, Pidžiku, Picana, Alfa, Kalabu, braću Tišane, Joju, Gojka, Faika, Nehata, Turkijana, Jašu, Aljilja, Kalibra, Blagojevića, Purkovića, Suvajčevića, Andrića, Lukića, Mišu, Josipa, Ramba, Gedžu, Cukija, Braću Bambaliće,Čobu, Stevu, Mrču, Vaska, Žareta, braću Piljić, Pepeta, Daču, Tolju, Feruza, Makija, Bojana, Tamaru, Tijanu, Lilu, Vladu, Mikija, Prgu, Tomika, Vuleta, Jasmina, Ismeta, Draganu i ostale iz mlađih generacija, ali i  Kusića, Roćka, Milanovića, Budu, Zorana, Dulića, Duruta, Glišića, Nidžu, Mikija Milutinovića, Gorana, Todu, Lazu, Niša, Srđu, Vokrija, Eminija, Vukolića i sve one koji nisu ponikli u našem klubu ali su došli da pomognu u našem opstajanju u Prvoligaškom društvu, voleo je i pazio kao svoju decu. Nije ih razlikovao od  kćerke Vesne i sina Slobodana jer je svima pomagao koliko je mogao, pa i više od toga. Koliko smo samo sendviča i jabuka pojeli koje je čika Voja plaćao iz svog džepa jer u početku nije bilo para ni za doručak. Da li je bila šunkarica ili „salama podriguša“, zavisilo je najčešće od njegovog kućnog budžeta. Koliko je puta išao sa nama na takmičenja na kojima je navijao tako srčano da je naučio i  pravila judo borbe, pa je sudijama dovikivao sa tribina, „juko, sudija, juko“…

Sećam se da 1989. godine nije „smeo“ doći na SPENS gde smo radili i osvojili juniorski KUP one velike Jugoslavije, što najbolje govori koliko je bio privržen klubu. To „smeo“ ustvari znači da se „bojao“ da ga slučajno ne osvojimo, a toliko ga je želeo, kao i svi mi takmičari. Kada smo pehar doneli u Beočin, svratili smo prvo kod njega kući da ga i on podigne…

I onda, 27. novembra 2012. godine u 8,29 časova,  vest da je naš čika Voja umro… Držim telefonsku slušalicu i ćutim… Ćuti i tetka Danica… U tih nekoliko sekundi tišine, filmskom brzinom, kroz glavu mi proleteše tri decenije druženja i drugarstva sa Vojom. Naviru sećanja, emocije… Pitam kada? Danica kaže, jutros u 5,34 h. Prebiram po glavi koliko je imao godina. 73 i u avgustu uzeo 74-tu.

Čika Voja, koga smo tako od milošte zvali, rodio se 28. avgusta 1939. godine u selu Guber u opštini Livno u čestitoj porodici Radeta. Odrastao je sa sestrama Vesnom, Desom, Ružom i Leposavom, i bratom Mirkom, a 1959. godine doselio se u Beočin na studije prava, koje je završio na fakultetu u Novom Sadu. Sa Danicom, rođenom Brzak, zasnovao je bračnu zajednicu u kojoj im se 1970. godine rodila kćerka Vesna, i 1973. godine sin Slobodan. Taj skladan brak dvoje plemenitih ljudi bio je  primer mnogim drugima parovima.

Voja je dugo radio kao sekretar Mesne Zajednice Beočin a potom je, krajem sedamdesetih godina, prešao u JKP Gradsko zelenilo Novi Sad, gde je radio do penzionisanja 2002. Godine.

Više gledajući na opšte, nego na lično dobro, bio je akcijaš, član Saveza Izviđača i vrstan sportski radnik. U judo klub „Cement“ je došao pre 30 godina, tačnije u aprilu 1982. godine, na mesto predsednika kluba. Vršio je i funkciju sekretara voljenog kluba, u kojem je ostao do zadnjeg dana svoga života, pa mu je u aprilu 2012. godine, na Skupštini kluba, dodeljena titula doživotnog počasnog Predsednika, sa kojom ga evo sada ispraćamo.

Šta reći u ovom času sem da su danas tužni, ali ponosni što su ga imali u svojim redovima, svi džudisti, izviđači i akcijaši u Beočinu, jer im je nesebično pomagao da se formiraju kao vredni i pošteni ljudi.

Čika Voja je u naš klub došao u teškom periodu našeg postojanja kada nismo imali skoro nikakve uslove za rad. Nakon izbora za predsednika, prvu sednicu Predsedništva kluba održao je na stepeništu Osnovne škole „Jovan Grčić Milenko“ u Beočinu jer su nam tada, kao mladom sportskom klubu, skoro sva vrata bila zatvorena. No čika Voja se nije predavao. Sa Perom Bugarom, Raletom Jokovićem, Štrbac Dragom, Đorđem Tišanom, Knežević Marinkom, Popsavin Dušanom, Papić Milanom, Živić Predragom, dotorkom Gocom i ostalim članovima  rukovodstva i trenerima kluba, uspeo je organizovati i stvoriti jak i snažan sportski kolektiv, koji je od 1983.-1994. godine bio član Vojvođanske judo lige a od 1994. do danas član Prve, odnosno Super judo lige Srbije. Pojedinačne medalje i rezultate naših takmičara ne možemo ni nabrojati. Usvakoj toj medalji ima i delić našeg čika Voje jer su kovane i toplinom njegovog srca.

Sem što je nesebično dao sebe našem klubu, dao je i sina Slobodana, kao takmičara, i suprugu Danicu kao finansijskog stručnjaka. Ona nam je vodila knjige svih ovih godina, retko uzimajući honorar za te usluge. Samo se kćerka Vesna „izvukla“, nekim čudom…

Ozbiljna bolest ga je načela 19. septembra ove godine a njegovo veliko i toplo srce prestalo je da kuca juče ujutru. Dočekao je da oženi sina Slobodana, pre dve nedelje, ali na žalost, toliko željeno unuče, nije dočekao.

U subotu, 01. decembra smo, u okviru zadnjeg kola Super judo lige Srbije,  u Beočinskom sportskom centru, domaćini „Crvenoj Zvezdi“ iz Beograda i „Slaviji“ iz Novog Sada, i minutom ćutanja ćemo odati poslednju poštu našem doživotnom Predsedniku, čika Voji.

Vojo, pozdravi nam tamo Kinajza, Peru Bugara, Muju, Dražu i sve one koji su deo sebe ostavili u nama…

Slava mu i hvala za sve što je učinio za naš Beočin i judo sport.

 

Beočin, 28.11.2012. godine

Mume


1,917 total views, 1 views today

4 Comments

  1. andrija mumovic

    27. novembra 2012. at 20:07

    Dragi moj Vojkane,

    hvala ti za sve što si tako nesebično činio za naš judo klub i mnoge generacije sportista koji su kroz klub prolazili. Bez obzira što odlaziš bez povratka večno ćeš ostati u našim srcima.

    Počivaj u miru i neka ti je zemlja laka.

    Tvoj saborac Mume

  2. Zoran Vukovic

    28. novembra 2012. at 13:22

    Poznavao licno nisam , cika Voju , ali po lepim pricama , cuo jesam . Takodje i po onom : “sa kim si , takav si” , sudeci po drustvu koje sam upoznavao , jednako se mogu izreci reci hvale .
    Neka je pokoj dusi cika Voje , koji ce sigurno , osim u srcima cementasa biti i drugima .

  3. andrija mumović

    28. novembra 2012. at 21:03

    Zorane,

    hvala na komentaru i budi siguran da je malo ljudi kao što je bio čika Voja. Došao je kod nas u klub pre 30 godina i ostao do zadnjeg dana svog života. Tih, nenametljiv, vredan, plemenit, pošten. Ljudina od čoveka. Svi mi i judo sport mu dugujemo najveće HVALA koje se može izreći.

    Pozdrav,

    Mume

  4. Dragan Todorić-TODA

    2. decembra 2012. at 12:50

    Hvala čika Voji na svemu što je učinio za mene,nas za džudo u Beočinu.Hvala mu na neizmernoj dobroti i razumevanju.Toliko plemenitosti i dobrote u jednom čoveku!Porodici čika Voje iskreno saučešće! Imam predlog da se Trofej Beočina zove Čika Vojin memorijal!

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *