TOMISLAV KINAJZ IN MEMORIAM

Objavljeno: maj 13, 2011

tomislavkinajzinmemoriam

TOMISLAV KINAJZ 

od oca Stjepana i majke Božane, rođen 15.januara 1985. godine u Novom Sadu.Stanovao u naselju Brazilija SO Beočin a u JK „Cement“ se upisao 01.04.1995. godine.

Utopio se u reci Dunav, 08. maja 2003. godine u 19-oj godini života a sahranjen11.05.2003. godine na gradskom groblju u  Beočinu.

SPORTSKA BIOGRAFIJA:

U JK.“Cement“ se upisao 01.04.1995. godine u sekciji „Čerević“, u trofejnoj generaciji kod trenera Šefki Morine. Prvu medalju (bronzanu) je osvojio 1997. godine, na Međunarodnom turniru u Temerinu. Prvu državnu medalju (bronzanu) je osvojio 21.06.1998. godine, na prvenstvu Jugoslavije za pionire. Na izbornom turniru za pionirsku reprezentaciju Jugoslavije, koji je održan 21.02.1999. godine u Beogradu, osvojio je prvo mesto i pravo da učestvuje na prvenstvu Balkana, na kojem je osvojio bronzanu medalju.

Dva puta je osvajao Međunarodni turnir u Sentešu/Mađarska.

Dva puta je bio prvak Vojvodine (jednom u konkurenciji kadeta i jednom za juniore)

Dva puta je bio vicešampion Jugoslavije.

U svojoj kratkoj, ali bogatoj, sportskoj karijeri osvojio je 25 medalja, od kojih su 9 zlatnih, 7 srebrnih i 9 bronzanih.

U prvoj postavi kluba, u Prvoj judo ligi Jugoslavije, debitovao je sa svojih 15 godina.

Zadnju titulu prvaka Vojvodine, u konkurenciji juniora, osvojio je 25.05.2002. godine. To je bila 2179-ta medalja za naš klub, ali na žalost, za Tomu poslednja. U odbrani titule, za 2003. godinu, pretekla ga je tragična smrt. Seniorske titule ostaće njegov nedosanjani san. Nosio je braon pojas i bio majstorski kandidat.

POSMRTNI GOVOR:

Ožalošćena porodico Kinajz.

Dragi rođaci, prijatelji, komšije, školski i sportski drugari i drugarice.

Teško je naći reči da se danas, u ime svih nas, oprostim od Tome.

Rođen je 15.januara 1985. godine u Novom Sadu, od oca Stjepana i majke Božane, devojkom Hloda. Sa sestrom Biljanom rastao je u skromnom, toplom i čestitom domu Kinajzovih. Osnovnu školu je završio u Beočinu a smrt ga je zatekla na nekoliko dana od mature u Srednjoj saobraćajnoj školi „Heroj Pinki“ u Novom Sadu.

Dragi Tomo, svi smo znali da, pored džudoa, voliš pecanje i Dunav.

Rastao si na njegovoj obali i sa drugovima, bosonog, gazio njegove plićake.

Mamio te je i čikao. Ponekad ti pod prozore dolazio. Hučao, pa se opet vraćao u svoje korito da, kobajagi, mirno teče.

Kako te je namamio, tog 8. maja, u predvečerje, u svoja nedra, nikada nećemo saznati.

Tvoji drugari, Vlada i Dević, su toga dana, skamenjeno gledali u njega, moleći da te pusti. Pokušali su sve ali je zla kob nadjačala. I ja sam ubrzo stigao ali sam, na žalost, mogao samo podeliti nevericu sa tvojim roditeljima i drugovima.

Utihnule su i ptice a cveće na livadi, na kojoj si se toliko puta igrao, opustilo je svoje latice.

Čula se tišina…

Samo je veslo komšijskog čamca paralo vodenu mrenu u želji da te što pre nađemo.

Vreme je neumitno teklo. Nemi pogledi sa obale govorili su sve.

Tu noć, ostao si njegov, a dao nam te je, tek sutra.

Gledao sam te usnulog i s nevericom da više nikada nećeš doći na trening i obući kimono. Evo kimona sada na tvom odru, ponesi ga sa sobom, tvoj je.

Danas si trebao biti na takmičenju u Beogradu sa tvojim drugarima i trenerima Šeletom i Pepetom.

U sledeću nedelju si trebao ići, sa nama, na svadbu, tvog komšije i sparing partnera, Tolje.

Tvoj razredni starešina Nenad, ovih dana će izvesti još jednu generaciju maturanata, ali ni đacima ni sebi, neće moći objasniti zašto nisi sa njima.

Kako će tvoja Nina…

Kako će tvoj stric Toma, bez svog imenjaka. Kome sada da kupuje kamion?

Kako će sestra Biljana bez svog brace?

Kako će otac Stjepan bez svog ponosa i dike?

Kako će majka Božana bez svog mezimca Tomice?

Kako, kako… To je upitna reč koja traži odgovor a, danas, odgovora nema.

Tužne su i tvoje vrbe na obali. Jablanovi i topole pod kućom ne huče, samo šapuću. I vetar je stao…

Zamalo da zaboravim tvog vrnog psića „Žuću“. Dok smo svi sa nevericom zurili u lednu vodu, on je užurbano njuškao po travi, tražeći tvoj trag. Svojom malom njuškicom omirisao je svaki kamen na „šporu“ a okicama molećivo gledao u nas, da mu pomognemo i vratimo gazdu, Tomu.

Sa kim će se on sada, traktorom, voziti kroz selo, ponosan što juri „svih 40 na sat“?

Evo ga i sada, tu oko nas, njuška i traži te, da se još jednom poigrate…

Dragi Tomo, neka te anđeli čuvaju, hvala ti za sve trenutke sa nama, za tvoj sportski trud, za plemenito drugarstvo, za nežnost deteta.. Neka ti je večna slava.

Beočin, 11.maj 2003. godine

Trener, Mume…

903 total views, 1 views today

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *