MLAĐI PIONIRI OSVOJILI DVA SREBRA I DVE BRONZE

Objavljeno: 28 maja, 2012

 

U subotu, 26.05.2012. godine u Zrenjaninu u tehničkoj organizaciji JK „Proleter“-Zrenjanin,  održano je Prvenstvo Srbije za mlađe pionire, na kojem je nastupilo 162 takmičara iz 54 kluba. U ženskoj konkurenciji bilo je 54 a u muškoj 108 prijavljenih judoka  koje su se borile titule prvaka Države. „Cement“ je predstavljalo 7 takmičara koji su osvojili 4 medalje, od kojih dve srebrne i dve bronzane. Osvojeno je još, jedno peto i jedno 7-mo mesto, ali je ostao žal za zlatnom medaljom koja je našem podmlatku dva puta izmakla iz ruku.

ML. PIONIRI:

-30 kg. Sapundžić Nikola 7. Mesto

-34 kg. Knežević Veljko 3. Mesto

-46 kg. Jurković Stefan-bez plasmana

-50 kg. Kalabić Dušan 2. Mesto

-50 kg. Đukić Marko 3. Mesto

ML. MIONIRKE:

-48 kg. Pavlović Marija 5. Mesto

-56 kg. Marinković Milica 2. Mesto

 

KOMENTAR:

Reč dve o organizaciji takmičenja. JK „Proleter“, a sa njima i JSS i JSV, su se propisno obrukali ovom organizacijom. Prvenstvo je održano na samo tri tatamija 6×6 metara, u sali zrenjaninske Gimnazije, koja nije mogla da primi sve takmičare, trenere i roditelje koji su ovaj dan bili sa decom. Prostora za zagrevanje nije ni bilo i ko se pre takmičenja zagrejao, zagrejao se, a neki od njih su počeli svoje prve borbe tek u 15,30 h. Da nevolja bude još veća u 12,45 h. je nestalo struje u celom kvartu Zrenjanina gde je ova škola pa su obrisani i rezultati sa elektronskih semafora, a merioci vremena nisu ažurno vodili ručne semafore. U pomoć su pritekle sudije koje su se „prisećale“ bodovnog stanja u mečevima  pa je takmičenje nekako nastavljeno u ovim uslovima. Vođa žrebnih lista, Pavle Zeremski se trudio da bude dovoljno glasan i bez mikrofona jer nije obezbeđen megafon kao alternativa. Mogao je biti obezbeđen i agregat za struju ali to je priča za takmičarsku komisiju JSS koja bi već jednom mogla napraviti STANDARDE za organizaciju državnih šampionata. Za ovakva prvenstva bi mogli konkurisati samo klubovi koji imaju tehničke uslove za dobru organizaciju, a JSS bi mogao participirati deo troškova, kako bi bilo više potencijalnih organizatora. Ugovorom između JSS i tehničkog organizatora bi se tačno precizirale sve obaveze i minimum uslova za organizaciju koji bi svakako predvideli i megafon i agregat. No bilo kako bilo za nama je još jedno slabo organizovano prvenstvo, rekli bi „otaljano“, koje sebi JSV ne bi smeo dozvoliti. Kada smo već kod Judo Saveza Vojvodine, zanimljivo je reći da se na ovom prvenstvu nije pojavio niko od zvaničnika ovog Saveza, ali ni iz JSS, ako izuzmemo Lidiju koja je bila vođa ženskih lista, i Miška koji obavlja funkciju predsednika takmičarske komisije JSS.

Gospodo funkcioneri ne dolazi se na prvenstva Srbije samo kada se nađete na službenoj listi za „dnevnice“, već da se Državnom šampionatu da na značaju i da se ispoštuju sva deca, treneri, roditelji i publika, za koju ovaj put nažalost nije bilo mesta. „Proleter“ nije kriv, naprotiv, oni su se potrudili da postave pobedničko postolje i ukrase ga velikim banerom „55 godina judoa u Vojvodini“ (doduše malo ukrivo), i istraju u zahtevu da na postolje mogu stati takmičari samo u kimonima, te naprave  vrlo lepe medalje, već takmičarska komisija JSS, koja nije tražila više od ove organizacije, na koju su nas već navikli.

Za lošu organizaciju zaslužni su i treneri pa evo i predloga. Za neopravdan izostanak takmičara sa pobedničkog postolja ili dolazak bez kimona, pa čekanje da se presvuče, i za svako histerisanje i „bacanje“ kimona na zemlju posle izgubljene borbe, treba dodeljivati negativne poene njihovim trenerima i to evidentirati u njihov karton za licenciranje, pa kada se skupi određen broj, oduzimati licencu na određeno vreme. Naravno te negativne poene treba „knjižiti“ i na takmičarske kartone (koje JSS nikako da napravi) jer to može pomoći nacionalnim trenerima pri odabiru ko će sutra Srbiju predstavljati u inostranom programu.

Bez sve šale, mislimo da je došlo vreme da se organizacije prvenstava Države, pa i regiona, kao oficijelnih prvenstava, podignu na mnogo viši nivo od sadašnjih, i budu svojevrsna svečanost za takmičare, jer su već i neki turniri mnogo bolje organizovani, pa deci nije baš najjasnije koje je takmičenje „važnije“.

Ne, sudije i suđenje nismo preskočili a komentar o njima možete videti na samom kraju posle komentara nastupa naših takmičara.

No da se vratimo nastupu beočinskih judoka, za koje ne možemo reći da nisu zadovoljili, ali ne možemo reći ni da su blistali. Otprilike kao i organizacija takmičenja. Da se „otalja“ još jedno takmičenje u nizu tridesetak koja ih čekaju ove godine. I trener, Morina Šefki, koji vodi ovu grupu u našem klubu, nije mogao doći u Zrenjanin, zbog predavanja na tečaju za trenere, koji pohađa pri Pokrajinskom Zavodu za sport u Novom Sadu, pa su ga zamenili Pepe i Mume, koji deci izgleda nisu bili dovoljni za zlatne medalje, jer se deca u ovom uzrastu vezuju za svog trenera kod koga treniraju.

U prvih 6 borbi pretrpeli smo 5 poraza (Sapundžić dve, Jurković dve i Knežević jednu) i ostvarili samo jednu pobedu (Sapundžić Nikola), pa je sa balkona, odakle je kamerom  snimao mečeve, morao sići naš šef stručnog štaba,  i očitati „bukvicu“ takmičarima, da bi shvatili da se nalaze na prvenstvu Srbije i da im je to u ovoj godini najvažnije takmičenje. Posle „ribanja“ bačene su ruke uz gromki uzvik „Cement“, pa je u motivacionom smislu to bio podstreh da se deca prenu i nastave borbe mnogo bolje nego do tada.

Knežević Veljko je potom postigao dve pobede i domogao se bronzane medalje a borbe su počele i u kategoriji do 50 kg. gde smo imali dva takmičara koji su došli po medalje. To se i ostvarilo.

Kalabić Dušan je sa tri pobede ušao u finale a Đukić Marko je sa tri pobede i jednim porazom osvojio 3. mesto i bronzanu medalju. U finalnom meču Kalabić je pao u zahvat u kojem je ostao 23 sekunde ali merioc vremena, posle komande  sudije Gordane Tošinović, “toketa“, nije zaustavio vreme pa su istekle još dve sekunde i semafor je sirenom oglasio ipon. Tošinovićka je prišla kontroloru suđenja Milunu Deliću da se konsultuje ali je on rekao da “tog momenta nije gledao meč” i da je samo čuo sirenu sa semafora pa je sugerisao da je borba završena iponom, što je Gordana prihvatila i proglasila pobednika. Evo u ovom primeru se vidi kako kontrolori obavljaju svoju dužnost (najčešće odgovornost izbegnu tvrdnjom da “baš tada nisu gledali spornu situaciju”) i tako se odluči o prvaku Države. Ko zna da je meč nastavljen da li rezultat ne bi bio i obrnut. Vratićemo se temi sudija, samo da završimo komentar i naših pionirki.

Milica Marinković je nastupala u kategoriji do 56 kg i osvojila srebrnu medalju što nije pošlo za rukom našoj drugoj pionirki, Pavlović Mariji, koja je u kategoriji do 48 kg zabeležila dva poraza.

Kao što obećasmo reč dve i o SUDIJAMA.

Pored „stalnih“ sudija na ovom prvenstvu su se pojavile i neke sudije koje su sudijski ispit položili pre „dva petka“ jer ih do sada nikada nismo videli. Da su svoj posao obavljali dobro ni po jada, čak bi im dali i podršku, ali kada je sudiji dosadno pa više gleda okolo nego na svoj tatami i pri tome ceo dan žvaće žvaku onda ne možemo ostati ravnodušni. Važnije je pitanje ko ih delegira i po kom kriterijumu, kada ih velika većina trenera nije nikada videla na tatamiju. Pre ovih prvenstava bi trebali bar dve-tri godine suditi turnire i regionalna prvenstva dok steknu znanja i iskustva za suđenje  Državnog prvenstva.

Kontrolori suđenja su bili Milun Delić, Vlatko Belovuković i Siniša Škrbić, i nisu se proslavili, jer u nekoliko spornih situacija „baš tada nisu gledali borbu i spornu situaciju“. Kad smo na „zub“ uzeli Miluna da i nastavimo, jer nam je on drug i neće zameriti. U 13,40 h (dakle još sudije nisu bile „umorne“ kako to znaju često reći kao izgovor) na prvoj strunjači sporna situacija za konsultaciju sa kontrolorom. Glavni sudija Gordana Tošinović u dilemi da li da dosudi „hanso-kumake“ jednom dečaku iz „Dragona“ koji je uhvatio protivnika rukom za nogavicu. Prilazi kontroloru, Milunu Deliću, ali on „opet“ nije gledao spornu situaciju pa odluku ostavlja sudijama koji diskvalifikuju borca. Srećom  ovu spornu situaciju smo videli pa možemo reći da je odluka  bila ispravna te se Milun malo„izvukao“.

Nije ovde važno da li je kontrolor Milun ili ko drugi, već je pitanje kako kontrolori obavljaju svoju dužnost (koju mi moramo platiti) gledajući levo desno i najmanje na svoj tatami. Ali ako može njihov predsednik, Siniša Škrbić, tokom tog veoma važnog i odgovornog posla, da se igra telefonom, a možda i malo zadrema, onda šta tražiti od običnih sudija-smrtnika?

Ima i jedna pohvala. Na samom početku takmičenja (nakon 4-5 borbi) nezadovoljan sudijskom odlukom, ka žirijskom stolu se sjurio jedan trener iz Centralne Srbije, da protestvuje, pa su ga kontrolori nekako umirili i vratili na tribine, pa nije došlo do fizičkog obračuna, iako je sve na to ličilo. Na žalost nismo pratili tu borbu, jer smo snimali drugu strunjaču gde je radio naš takmičar, pa ne znamo da li je čovek bio u pravu.

 

Beočin, 27.05.2012. godine

Pripremio: Andrija Mumović


Galerija fotografija:


 971 total views,  1 views today

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *