KUD PLOVI OVAJ BROD… (naslovu kumovao Spasić Dragan, prim. autora)

Objavljeno: март 10, 2014

Juče i preključe, 8-9.03.2014. godine održan je kadetski EJU Top turnir u Zagrebu/Hrvatska, na kojem je nastupilo rekordnih 791 takmičar (479 m+312 ž) iz 34 evropske Države.

Naši nacionalni treneri ovih selekcija, Spasić Dragan iz Niša, za žene, i Munir Šabotić iz Kanjiže, za muškarce, imali su na raspolaganju 26 reprezentativaca, od kojih je Spasić imao 9 kadetkinja, a Šabotić 17 boraca. U pomoći im je bilo i desetak običnih (klupskih) trenera, koji su preuzeli veliki deo posla oko pripreme i vođenja svojih takmičara. Tu su bili: Nerandžić Slaviša i Dišović Milan iz „OJK“-a, Jovičić Vladimir iz „Slavije“, Trpković Aleksandar iz „Crvene Zvezde“, Nikolić Nikola iz „Rakovice“, Milanović Goran iz „Judo akademije Milanović“, Simić Nenad iz Stepanovićeva, Šefki Morina i Mumović Andrija iz „Cementa“. Neka oproste ako smo nekog zaboravili. U srpskoj ekspediciji je bila i najlepša sekretarica, Ljiljana Jokić iz „Zvezde“ i sudija Malešević Nikola iz Rume. Bilo je i desetak roditelja koji su potegli, ne mali put, da budu uz svoju decu. Na žalost sve to nije pomoglo da se osvoji barem jedna jedina medalja…? Dva peta (Ivković Marija i Ćirković Petar) i jedno sedmo mesto (Petrović Nadežda) su malo za toliku akciju i sredstva. Razloge ćemo potražiti u nastavku ovog raporta koji će do kraja pročitati samo oni najuporniji.

Razmišljajući kako da počnemo ovaj raport iz Zagreba i koje „vruće“ teme da otvorimo opredelili smo se za sledeći raspored:

1.       Sudije
2.       Organizacija
3.       Odnos JSS-klubovi
4.       Zanimljivosti

Pa da krenemo sa komentarom…

Najsvetlija tačka u srpskoj ekspediciji bio je, nećete verovati, sudija, Malešević Nikola iz Rume, koji je odlično odsudio sve svoje mečeve na strunjači, a ništa slabiji nije bio ni kao sudija-kontrolor na „care sistemu“, pa smo na tribinama čuli pohvale na njegov račun i od stranih trenera. Naravno sudio je i borbe za medalje u finalnom bloku, što je priznanje i čast za svakog sudiju.

E sad jedno pitanje judo Savezu? Kako je moguće da za zadnjih desetak godina naša sudijska organizacija, na čelu sa našim jedinim internacionalnim sudijom, Škrbić Sinišom, nije „proizvela“ ni jednog novog internacionalnog sudiju. Poslednji je bio Prof.dr Patrik Drid iz Rume, koji je za samo 4 godine od polaganja sudijskog ispita stigao do zvanja internacionalnog sudije „A“ klase“. Potom je još toliko vremena sudio po Evropi i Svetu da bi, naprasno, prekinuo da se bavi tim poslom, veoma važnim za našu judo organizaciju. Čoveku je valjda dodijalo plaćati većinu putovanja iz svog džepa pa je odlučio da o klin okači internacionalno sudijsko odelo. Da li je Škrbić, kao predsednik sudijske organizacije JSS pokušao da ga vrati, ne znamo, ali je činjenica da smo od tada ostali opet sa samo jednim „internacionalcem“.

Poređenja radi zamislite ozbiljan prvoligaški klub koji za godinu dana ne „izbaci“ ni jednog reprezentativca Srbije u kadetima, juniorima ili seniorima. U jednoj godini se još i mogu složiti nepovoljne „kockice“ pa da taj klub ne napravi novog reprezentativca, a zamislite da to ne učini za čitavu deceniju…Šta bi uprava tog kluba rekla svojim trenerima… Svi bi dobili otkaz..

Za neupućene da kažemo i zašto je važno ovo sa sudijama. Sećamo se jednog Balkanskog šampionata u Trebinju gde su se u finalu jedne kategorije sastali domaćin, i Rumun. Sudio je jedan naš sudija i malo „vukao“ na bosanca, koji je tako postao prvak Balkana. Ogorčeni na suđenje Rumuni su nam posle toga prosto „sasekli“ par takmičara na nekim EJU turnirima da bi nam se „osvetili“ za Trebinje. Videvši da to nikuda ne vodi sudija Drid Patrik se obratio rukovodiocu sudijske organizacije i rekao mu da prekinu sa tom „sečom“ srpskih boraca jer će on u protivnom „iseći“ njihovu najbolju takmičarku, olimpijsku šampionku, Dumitru Alinu, na nekom važnom šampionatu, ali u polufinalu ili finalu, gde najviše boli. Shvativši da je „vrag odneo šalu“ Rumuni su prekinuli sa „sečom“ naših judoka i sada smo veliki prijatelji pa je sa nama, sinoć iz Zagreba, u autobusu bila i njihova internacionalka Sterea Lena. Da nismo imali čime da zapretimo taj „rat“ bi trajao možda i danas, svakako na našu štetu…

Neko će reći kako to može da se radi i kakvi su to termini „seći“ i sl. kada je sama reč sudija „sveta“ dužnost. On presuđuje između suprotstavljenih interesa trenera, klubova, Država.. E pa moramo reći da nismo mogli naći blaže reči, a oni koji ne veruju neka na sajtu EJU pogledaju borbu Grol Henka iz Holandije i Clement Maxima iz Francuske na Grand Slamu u Parizu 09.02.2014. godine u kategoriji do 100 kg, pa će im sve biti jasno..

Mi iz „malih“ zemalja ne tražimo da sudije „navijaju“ za nas (uh.. kako teška reč..) već samo da nas ne oštete već pošteno sude. I juče smo bili svedoci toga.. Naš kadet Ćirković Petar iz „Rakovice“ u finalu repesaža „visio“ je na odlučujućem četvrtom „shido“-u protiv crnogorskog borca i sudija na tatamiju je par puta pogledao u pravcu sudijskog kontrolora na „care sistemu“ tražeći „saglasnost“ za taj shido, ali ga nije dobio, tako da je Ćirković prošao dalje. Sudija na „care sistemu“ je bio Malešević Nikola… Situacija na tatamiju je bila takva da se taj shido mogao, i nije morao dati, pa se Malešević opredelio za ovu drugu varijantu. Da je tu bio neko drugi ko zna kako bi se on opredelio…

Eto zašto je važno imati „svoje“ ljude u sudijskoj organizaciji Evrope.. Zar taj Malešević, koji pored toga što dobro sudi i na strunjači izgleda kao maneken, što nije nevažno u tom poslu, ne bi mogao biti internacionalac. Tu je i Nemanja Nikolić (koji se u međuvremenu malo „iskvario“) a dobro je počeo, pa je odustao, valjda videvši da od internacionalizma nema ništa. Da ne pominjemo ostale moguće kandidate.. Kako mi treneri radimo sa takmičarima tako i Škrbić mora raditi sa sudijama i svaku godinu-dve proizvesti novog internacionalca. Ako komšije Hrvati mogu „napraviti“ 6 internacionalaca od kojih su 4 u „A“ kategoriji i dva u „B“, možemo i mi bar polovinu od tog broja. Ko ono reče da se za loše rezultate smenjuju treneri…

E sad još teže pitanje? Zašto sudijska organizacija JSS nije organizovala seminar za edukaciju trenera, a preko njih i svih takmičara u Srbiji, o novim pravilima borbe i sudijskoj praksi koja je na snazi od 01. januara ove godine? Zašto se u program trenerskog seminara za obnovu trenerskih licenci, koji je održan u Novom Sadu pre mesec dana, nije ubacila i ta „vruća“ i aktuelna tema? Čestim izmenama pravila borbe u poslednjih nekoliko godina naši treneri su prosto“sluđeni“, a o takmičarima i da ne govorimo. A i kako ne bi kad je do 01. januara 2014. bilo pravilo da se moglo slobodno „šetati“ po borilačkom i izvan borilačkog prostora a kazne za izlazak su bile retkost. Sada je to najstrože zabranjeno pa su nam deca u Zagrebu skoro sve borbe počinjala sa jednim ili dva shido-a na semaforu.. Jednostruki gard je sada najveći „zločin“ u judou, a o raskidanju garda da i ne govorimo. Kazne samo pljušte i neretko upravo one presuđuju pobednika, a ne judo veština i tehnika. No ovo nije tema za danas, već naše razmišljanje… Da se mi vratimo našoj temi…

Zašto su regionalna prvenstva za kadete, pa i prvenstvo Srbije za ovu godinu, održani po starim pravilima? Doduše na državnom u Nišu smo imali šarenoliki pristup od strane sudija, jer su neki sudili po starim, a neki po novim pravilima, što je još više „sludilo“ decu i trenere. Bilo kako bilo deca su se juče, i preključe, prvi put srela sa novim pravilima pa je možda i to deo razloga katastrofalnog rezultata naših „orlića“. Zašto je rukovodstvo JSS to dozvolilo? Zašto.. Ali nije to jedino „zašto“ koje ćemo pitati pa idemo na drugu temu.. Onaj kome je već dosta čitanja neka odmori pa neka nastavi drugom prilikom.

Dakle druga tema je organizacija. Ovde se obično misli na tehničku organizaciju i organizaciju putovanja na ovu reprezentativnu „akciju“, ali oni pronicljiviji će u ovoj reči naći i JSS kao organizaciju, asocijaciju, Savez…

Pošto smo „zašiljili olovku“ možemo pisati o sve tri percepcije…

Organizacija turnira u Zagrebu je bila samo standardna. Nije bilo „live streaminga“ (što bi iz Beočina sigurno bilo) i nisu išli rezultati „uživo“, što je još veća manjkavost organizacije. Ali pošto se menadžment turnira potrudio da im dođe skoro 800 takmičara (što je rekord, rekorda) teško bi bilo sve navedeno tehnički ispratiti, pa povlačimo reč. Upravo zbog ovolikog broja takmičara ( u kategoriji do 66 kg za muškarce bilo je 87 boraca?) na tribinama smo čuli komentare da je ovo nehumano jer su deca ustala u 6 sati ujutru a finala radili u 22 h. Naporno do zla boga, ali to je tema za EJU pa se mi vraćamo na našu temu…

Organizacija putovanja srpske ekspedicije nije bila dobra. Klubovi su kasno prijavljivali svoje takmičare, a čujemo da ih je 15-tina i otkazala? što je za svaku kritiku, pa i više od toga. Veliki autobus „Laste“ je bio poluprazan a i neka deca su išla sa roditeljima ili trenerima. Verovatno zbog toga kancelarija JSS je zakasnila rezervisati smeštaj sve dece u oficijelnom hotelu „Panorama“, pa su morali biti još u dva hotela. Za utehu je što su sva tri hotela sa 4 ili 5 zvezdica, ali je trebalo ujutru sakupljati decu po hotelima i voziti na vaganje u oficijelni hotel, pa nazad na doručak, a takmičenje je počinjalo već u 09 sati. Posebna priča su „back number“-i, koje neki takmičari nisu imali pa su moguće kazne za Savez. Ako i ne bude kazni biće loša kritika organizatoru od strane kontrolorke iz Italije koja je juče beležila sve propuste organizatora, pa i taj… Reprezentaciju smo dobili posle prvenstva Srbije u Nišu a to je bilo pre mesec dana.. Zar je moguće da nam je to bilo malo da se bolje organizujemo i nastupimo na ovom prestižnom turniru…Kriv je i Savez i klubovi…

Organizacija kao pojam Saveza, odnosno JSS? Šta se dešava u Savezu kada sve ovako traljavo ide. Ima li koga da „postroji“ sudijsku organizaciju, klubove, trenere, takmičare, roditelje… Gde je predsednik Todorov kojeg nismo videli od „Serbia opena“, pa čak ni na Play-off-u Super lige u decembru 2013. gde se takmičila i njegova „Crvena Zvezda“. Da li je neke naše funkcionere JSS predizborna stranačka kampanja toliko zauzela da smo na donjoj granici funkcionalnosti, ili nemamo ni kapacitet za bolje… Dokle će klupski funkcioneri i treneri samo gunđati po kuloarima a posle na izbornim skupštinama nalaziti neki „sitan“ lični interes (na uštrb opšteg) i dizati ruke za produženje loših mandata…i klimati glavama na „prazne“ izveštaje o godišnjem radu Saveza. Kada će rad Saveza biti potpuno transparentan i o važnim odlukama biti upoznati svi zainteresovani subjekti JSS. Čujemo i da se odlučivalo o stipendijama vrhunskih takmičara ali niko (sem članova UO) ne zna imena srećnika.. Kako je finansijski poslovao Savez i koliko je ko para potrošio. Ko je bio najbolji takmičar, trener, klub… Zašto nema lepe prakse da se na kraju godine, obično na Play-off-u Super lige, proglašavaju oni koji su zaslužili čestitke za trud i rezultate… Pa i neka diplomica i plaketica deci mnogo znače… Uh, opet mi naširoko.. Izvinite, evo vraćamo se na treću temu…

Odnos JSS-klubovi…

Sinoć, dok smo se autobusom vraćali iz Zagreba za Srbiju, nacionalni trener muške kadetske reprezentacije, Munir Šabotić, je na mikrofon „prozvao“ klubove pa nam je dao šlagvort za ovu temu…On se valjda malo hteo dodvoriti reprezentativcima tako što je okrivio klubove koji su „naterali“ kadete da nastupaju na juniorskim prvenstvima regiona i Srbije, pa su tobož zbog toga „kiksnuli“ u Zagrebu. Kaže deca su bila umorna od stalnih takmičenja… a ne kaže da je vikend pripreme kadeta zakazao u Kanjiži, u vikendu kada se u Nišu održavalo juniorsko prvenstvo Srbije, na kojem su bili svi najbolji kadeti… Kaže nije on pravio kalendar takmičenja JSS, a mi pitamo ko je? Zar je moguće da predsednik takmičarske komisije JSS napravi godišnji kalendar takmičenja bez sastanka i konsultacije sa nacionalnim trenerima svih selekcija… Propozicije EJU su takve da je kadetima dozvoljen nastup i na juniorskim i na seniorskim takmičenjima i neretko se dešavalo da kadeti postignu dobar juniorski, a juniori dobar seniorski rezultat. Prisetimo se samo jednog Španca koji je kao junior bio seniorski prvak Evrope i Sveta, a iduće godine i Olimpijski pobednik.. Opet mi odosmo u stranu.. Izvinite, vraćamo se na glavnu temu.

Juče smo na tribinama u Zagrebu čuli jedan zanimljiv komentar kolege iz Crne Gore koji je izneo svoje klupsko iskustvo sa funkcionerima tamošnjeg Saveza. Čovek iz Saveza mu kaže: „šta hoćete vi klubovi? (mi bi u Srbiji dodali još samo ono „bre“) Nije Savez napravljen da pomaže klubovima, već klubovi treba da pomažu i finansiraju Savez..? Da nije smešno bilo bi žalosno… Ni kod nas nije bolje.. Ovu akciju za Zagreb finansirali su sami klubovi, a da nisu, niko ne bi ni putovao na ovo, za decu, veoma važno takmičenje na početku sezone. Savez se opredelio za taktiku, „prvo osvoji medalju“ pa će ti je Savez refundirati, ili finansirati učešće na sledećem EJU turniru. Sve je to lepo samo kako osvojiti tu medalju kad su klubovi ostali bez para u kasi, a jadni roditelji više ne mogu izdržati sve akcije svoje dece…Lako je biti „turistička organizacija“ pa popisati osvajače državnih medalja i sve ih prijaviti u EJU, iznajmiti autobus, a onda sve troškove svaliti klubovima na leđa. Ko ima jednog reprezentativca još i đene, đene, ali ko ima dva, tri, četiri… neka mu je sam Bog na pomoći…Pa još treba nabaviti i oficijelna kimona sa „approved“-om, bez kojih nema nastupa u Evropi…Zamislite situaciju kada bi se klubovi i roditelji izmakli u stranu i pustili Savez da organizuje sve, i da to sam plati.. Strašno… a možda i nije… Ne bi niko nikud išao i mirna Bačka.., Menadžment našeg Saveza nije sposoban da nabavi pare.. a možda bi, u boljem slučaju, išao po jedan senior, jedan junior i jedan kadet u međunarodni program i to bi bilo sve. Neko će reći da treba koncentrisati snage samo na najkvalitetnije i to platiti.. Da, a šta ćemo sutra…kada se zapusti široka baza, odakle crpiti taj kvalitet… Uostalom kvalitet ne rodi na grani već ga treba mukotrpno školovati i stvarati…Lako je organizovati, naprimer, prvenstvo Balkana, tako što će klubovi napraviti reprezentativce a onda im platiti da idu na Balkansko i posle se Savez busa u prsa kako je Srbija osvojila prvo mesto u ukupnom plasmanu…E pa gospodo iz JSS ako takmičar nastupa za reprezentaciju Države, onda je i ta Država dužna da mu plati makar put, ako ne i šta više od toga..

Spomenuli smo i transparentnost rada Saveza. Sve što smo tamo rekli govori o bahatom odnosu Saveza prema klubovima. Od 120 klubova u Srbiji samo njih desetak imaju predstavnike u Upravnom Odboru, Stručnom savetu i drugim važnijim forumima JSS gde se donose odluke. Zašto te odluke čuvaju samo za sebe, a mi „obični“ to moramo saznavati u kuloarima ili na tribinama…Ako se drznemo da ponešto priupitamo ili, nedaj bože kritikujemo, proglase nas „opozicionim klubovima“ i odrede za odstrel. Zašto je napravljen sajt JSS nego zbog bolje komunikacije na relaciji Savez-klubovi-takmičari-roditelji…Zašto je tako moćan medij neaktuelan i suvoparan pa više poseta imaju, i informacija saopštavaju, neki klupski sajtovi…

Zanimljivosti:

na svakom putovanju dogodi se i poneka zanimljivost pa smo mi bili svedoci jedne sinoć. Na putu kroz Hrvatsku, vođa puta, Munir Šabotić naredi pauzu od 15 minuta da se malo okrepimo na OMV-ovoj pumpi. Izađemo svi iz busa, sednemo u restoran ove benzinske pumpe, naručimo i popijemo kafe, deca pokupovaše sokove i još koješta, samo da potroše, neprijateljske nam „kune“, i završi se pauza. Uđemo svi u autobus, vozač upali motor, kad paničan uzvik: „Dejo, stani…!!“. Mi koji smo bili u prednjem delu autobusa pogledamo u Šabotića koji kopa po svom rancu tražeći pasoš. Što više kopa sve ga više hvata panika i manje vidi, jer ako pasoš nije u rancu valja nam se vratiti 200 kilometara nazad u Zagreb da ga tražimo u hali.. Njegov zamenik (iako mu to teško pada) na funkciji vođe puta, Dragan Spasić, kako i pripada zamenicima, priskoči u pomoć šefu, uze onaj ranac i poče da pretražuje… Pomalo se i njemu tresu ruke… Ljilja Jokićka, treneri Jovičić, Simić, Nerandžić, sudije, Malešević Nikola i rumunka Lena, moja malenkost, i još neki koji prate situaciju, čekamo ishod Spasićevog traganja za Šabinim pasošem… Vozač gleda levo desno, gleda hoće li imati goriva za nazad, i opet nazad… U jednom momentu, a prošlo je bogami dobrih 15-tak minuta ove panike, trener Mumović, uze onaj ranac od Spasića, okrenu ga naopačke i istrese sav sadržaj na pod između sedišta. Među mnoštvom papira i svezaka (Šabotić je nastavnik u školi u Kanjiži pa valjda taj ranac vazda nosi sa sobom) ukaza se crveni pasoš Srbije. Skoči Šabo, uze pasoš i pripadne ga ljubiti a vozač ga pita „kume“ možemo li sada dalje? Na odobravanje Šabe vozač ubaci u prvu brzinu i krenusmo put Srbije. To „kume“ je valjda otud što se vozač zvao Predrag-Peđa a otkud Šabi ono „Dejo“ samo on zna iz kog mu je filma… Sreća da su deca bila uglavnom nazad u šaragama pa sve to nisu videli, tako da će Šabo sačuvati autoritet „coach-a“. Nije valjda toliki baksuz da deca prate sajt „Cementa“ i da će pročitati ove redove…

Posle ove (ne)zgode sa pasošem beležimo još jednu zanimljivost, ali ozbiljniju. Na tribinama u hali iza nas, sedela je aktuelna prvakinja Sveta u kategoriji do 52 kg, Keljmendi Majljinda, i njen trener, Driton Kuka iz Peći na Kosovu. Trener „Cementa“ Mumović lepo ih je pozdravio, a sa Kukom se i izljubio, obzirom da ga zna još iz Kukinih pionirskih dana. U njihovom prijateljskom razgovoru je bilo reči o mogućoj saradnji njihova dva kluba, a Mumović je pozvao Majljindu i njenog trenera da učine čast „Cementu“ i dođu u Beočin da održe jednu tribinu o njenom treningu, pripremama i takmičenjima po Svetu. Naša takmičarka, Marija Ivković, je poželela da se slika sa Maljindom na šta je ova ljubazno pristala, a potom Mariji poželela da se posveti judou, i vredno trenira, pa da i ona jednog dana postane prvakinja Sveta… Kada se došlo na temu njenog učešća na Olimpijadi u Londonu 2012-te, gde je nastupala pod zastavom Albanije (i nije dobro prošla) Mumović je, zagonetno se smešeći, ponudio da na Olimpijadi u Riu 2016-te, nastupa za Srbiju, gde i pripada.. Ako mogu Rusi što ne bi i braća Albanci sa Kosov,a koje je ionako, po našem Ustavu, naše… Premijeri Dačić i Tači su zakopali „ratne sekire“, potpisali Briselski sporazum, a sada je na nama da povučemo prve poteze u implementaciji dogovorenog. To je valjda najlakše u sportu jer mi sportski radnici nismo „političari“ i nismo opterećeni političkim netrpeljivostima ova dva, nekada davno, bratska naroda… Da podsetimo da je Majljinda tek drugi prvak Sveta sa prostora EX-YU. Prvi je bio Dragomir Bečanović-Migina, na prvenstvu Sveta 1989. godine u Beogradu. Ovde bi dodali i Zolnir Uršku iz Slovenije koja je na OI u Londonu postala prvi olimpijski pobednik sa ovih prostora…Ove dve devojke nismo pošteno ni promovisali kod nas, a Bečanovića smo slavili godinama, iako je medalju, posle raspada poslednje zajednice SCG, odneo u Crnu Goru…

Beočin, 10.03.2014. godine

Pripremio: Andrija Mumović

Galerija fotografija: